Trećeg festivalskog dana očekivala se najveća gužva. Meštani i gosti od 7 do 77 godina pripremali su se da ugoste Galiju u proširenom sastavu, rock legende sa niške scene. Gonjeni zvucima sa tonske probe, uputismo smo se na mesto dešavanja. A tamo, obezbeđenje već na mestu, sa kompletnom opremom, i Galija plovi scenom.

Mimoiđosmo se sa posetiocima etno izložbe. Ma kako banalno zvučalo, uvek mi je neopisivo zanimljivo da vidim članove slavne grupe, u običnoj, “smrtničkoj” odeći, dok se zagrevaju i “filozofiraju” nad plejlistom za nastup. Nakon što je mrak počeo da se spušta, Galija se povukla.

Došlo je vreme za nastup Poetske pevaonice Srđana Živkovića. Krajnje zanimljiv bend. Na njihovom repertoaru nalaze se pored starogradskih hitova, ništa manje kvalitetne obrade Balaševića ili Dejana Cukića. Ipak, nije bilo moguće izbeći osećaj pogrešnog tajminga. Kao da smo gledali zatvaranje, a ne zagrevanje. Mali broj se broj posetilaca koji se tu našao, pozdravljao je aplauzom svaku numeru. Šteta, jer su ti ljudi definitivno zaslužili više.

U pauzi između Pevaonice i Galije, sa zvučnika su dopirali hitovi Parnog Valjka. Konačno, u 10, skoro pun stadion pozdravio je svoje miljenike. Bez imalo odlaganja krenuli su: Mozda sam lud, Pevajmo, Žena koje nema. Lično, uvek sam za Galiju pre gajila poštovanje nego obožavanje. Ono što me je apsolutno oduševilo te večeri je uživanje sa kojim su svirali! Počinje Noć i refren je prepušten publici. Prate ih Proleće i Kad me pogledaš, uz deonice na usnoj harmonici.

Na prve taktove pesme Dodirni me prolomi se glasan aplauz, a u prednjim redovima bivalo je sve tesnije. Usledila je podela: Pedja je izveo Zoninu pesmu, a Neša Burnu pijanu noć, koju su svi pevali kao jedan. “Ove godine slavimo 30 godina diskografije, ova pesma je upravo toliko stara”. Decimen. Već sam pomenula zaista impresivno osvetljenje. Prilikom intenzivnog prelaza na refren u pesmi Trube, ceo stadion je bljesnuo. Fantastično. Regularni deo koncerta, da tako kažem, završen je pesmom Digni ruku, a članovi Galije kao nisu očekivali bis.

Usledilo je predstavljanje članova. Međutim, publika ni po koju cenu nije želela da ih pusti. Posle dugog aplauza i dozivanja, Neša je izašao na binu i izveo Na tvojim usnama. Ponovo su svi izašli da pozdrave obožavatelje i povukli se. Ali ne zadugo! Ovaj put uz pomoć organizatora za mikrofonom, posle 5 minuta aplauza i vrisaka, svi članovi ponovo su istupili i odsvirali Pravoslavlje, Kaća i Ti možes sve.

Pred početak prvog refrena poslednje pesme, svi su stali i Neša pita publiku: “Jel nas puštate da idemo sad?” Naravno, odgovor je bio ne, iz sveg glasa. Ipak, kraj te pesme bio je i kraj koncerta. PR festivala je izašla na binu i zahvalila se gostima i sponzorima. To je bio zvaničan kraj festivala. Članovi Galije bili su maksimalno ljubazni i uslišili su svaku želju obožavatelja za fotografijom ili autogramom.

Napisala Mirka Kaličanin. Preuzeto sa BalkanRock.com

Comments are closed.